Da to se često doživljava. Stvar je u tome što dok raspravljaš ili izlažeš svoje stavove trebaš biti i sam sebi svjedok što govoriš. Da bi nešto bolje objasnio treba i prakse koju treniraš sa društvom koje uzmimo zna više od tebe, da pozitivno stekneš način komunikacije, a ne da sugovornika verbalno «dotučeš»?
Trebaš postići situaciju ili stanje razgovora u kojem puštaš da bar logikom taj ili društvo koje te sluša iskuse kako neke tvrdnje više nemaju kontru za preispitivanje. Najbolje je a i učitelji tako rade da ne namačeš gole činjenice i neke apsolutne istine već im ostaviš prostor za vlastito razmišljanje i nalaženje potvrde u nekim iznesenim stavovima.

Imam problem u komunikaciji, razgovorima kad razglabamo o nekim duhovnim činjenicama, i uzmimo da znam ili mislim da znam više o nekoj temi a sugovornik nije tolerantan u razmjeni stavova. Kako bi bilo preporučljivo učestvovati da ne izazovem trenje i ljutnju kod drugih.